Web Hosting by Netfirms | Free Domain Names by Netfirms

U službi zdravlja

BELI LUK 

Beli luk, allium sativum,  jednogodišnja je zeljasta biljka s okruglom stabljikorn visine do jednog metra. Pri dnu stabljika je ovijena cevastim listom, a iznad toga nalazi se, uglavnom, pet dugackih, zašiljenih, zelenih listova. Cvast u obliku lopte pokriva beli cvetnim omotačem sa 25 do 30 jajastih lukovičastih pupoljaka, izmedju kojih se nalaze samo male količine beličastih cvetova, gotovo uvek neplodnih. Baštenska je biljka, mada se uzgaja i na većim površinama.

Za beli luk Dr Jovan Tucakov kaže da je «naš univerzalni narodni začin, sirotinjska hrana i najvažniji preventivni lek». Danas, u vreme širokog zagadjenja životne sredine sa posledicama koje ono ima na zdravlje ljudi, racionalno je opredeljenje ka ovakvim prirodnim izvorima, pogotovu polivalentnim; hrani sa mnogostrukim fiziološkim i lekovitim dejstvima. Svojim lekovitim materijama povećava optok krvi u sluznici, čime povećava aktivnost organa za varenje. Sok od belog luka pospešuje smanjenu aktivnost jetre i žuci. Izrazito snažno dezinfekuje te ima sposobnost da spreči, odnosno suzbije razvoj bakterija koje omogućuju truljenje u crevima. Zato sok od belog luka nije samo preventivno sredstvo, nego i lekovito sredstvo za infekcijska oboljenja creva. Normalizuje krvni pritisak, poboljšava cirkulaciju krvi, odstranjuje štetne materije iz želuca, creva i krvi što sve povoljno deluje na rad srca i omogucuje da nestane premorenost, razdražljivost, glavobolja, neraspoloženje i potištenost. Uspešno se koristi u lečenju bolesti organa za disanje, posebino kod bronhitisa i astme.

Ova kulturna biljka pratilac je ljudskog roda još od pradavnih vremena. U Eberovim papirusima i starog Egipta, još pre tri ipo milenijuma, ističe se njegova lekovitost. Prema predanju, prilikom izgradnje Keopsove piramide zatajilo je snabdevanje belim lukom i hiljade robova prestali su da rade zbog malaksalosti. Mada su ga antički Grci nazivli «smrdljivom ružom» i nisu dozvoljavali ulazak u hram onima koji su ga jeli, ipak ga otac medicine Hipokrat navodi u svojim delima kao lek. Stari Rimljani su tvrdili da je malo bolesti koje mu mogu odoleti pa ga Galenus i Plinije Stariji svesrdno preporučuju. I tako kroz istoriju do današnjih dana. Mada smo preplavljeni raznim sintetičkim preparatima, još uvek beli luk ostaje mistična biljka. Pre trideset godina Uneskova ekpedicija pronašla je u jednom tibetanskom manastiru recept starokineskog homeopatskog leka. Mada star skoro pet milenijuma, preveden sa glinene tablice, ovaj recept je objavljen na brojnim jezicima i našao mesto u savremenoj homeopatskoj medicini. Ako je beli luk tako svesrdno prihvaćen u preventivi i lečenju ljudi, zašto nebi našao mesto i u zdravstvenoj zaštiti pčela.

U čemu je tajna moći ove biljke za kojom sve češće posežu pčelari i koja uneta u košnicu opravdava ukazano poverenje. Radi se o specifičnom hemijskom sastavu. Kao i ren, rotkvica i još neke druge biljke, beli luk dok se ne ozledi neutralnog je mirisa. Karakterističan miris potiče od sumpornih etarskih ulja. U ćelijama parenhima nalazi se jedan sumporni glikozid, dok se u drugim, u endodermnom prstenu sudovnih snopića, nalazi hidrolitički ferment alizin. Sve ovo podseća na dvokomponentni lak ili lepak koji tek pomešani reaguju. Dokle god su materije u zasebnim ćelijama, dok ne dodju u dodir, biljka nema mirisa. Oštećenjem, lomljenjem, seckanjem, drobljenjem, pokreće se hidroliza, razlaganje sumpornog glikozida na levulozu i sumporno etarsko ulje koje daje intenzivan karakterističan miris. Ljuti ukus nastaje na isti način. Alkozid, sumporni glikozid, ga dobija tek hidrolizom pod dejstvom fermenta alizinaze.

Tako nastaju oštri miris i ukus, ali glavna tajna leži u bektericidnoj moći ove biljke. Tu je alicin, bezbojno u vodi rastvorno ulje izvanrednog baktericidnog dejstva na gram pozitivne i gram negativne mikroorganizme. Aktivan je u neverovatno  maloj koncentraciji, razblažen čak 1:85000 pa sve do 1:125000. Sličnih osobina je i aliin, koji u vodenom rastvoru nema nikakvih baktericidnih osobina sve dok mu se ne doda ferment aliiaza, a tada postaje žestoko antibaktericidno sredstvo.

Da bi se iz mase biljke oslobodile ove materije treba ih izdvojiti. Još pre skoro 70 godina zvanična francuska farmakopeja propisala je postupak dobijanja 20% alkoholnog ekstrakta (Tinctura Alii): 200 grama oljuštenog i iseckanog belog luka pomeša se sa 1000 grama 60% alkohola i ostavi da stoji deset dana. Nakon toga izvrši se cedjenje, filtriranje i dobija tećnost boje ćilibara. S obzirom da su ispitivanja Ruskih naučnika pokazala da velike koncentracije štetno deluju na pčele potrebno je biti obazriv.

U pčelarskoj praksi ova biljka je pokazala najbolje rezultete kao preventivno i lekovito sredstvo kod krečnog legla i evropske truleži. To su bolesti gde je njeno dezinfekciono delovanje blagotvorno. Za praktičare koji ne žele suviše da se bave hemijom i koncentracijama dugogodišnje iskustvo kazuje da je najjednostvnije uneti cele biljke u košnicu. Masa biljke, zajedno sa zelenim delovima, izgnječi se ili istuca i takva postavlja na satonoše ili podnjaču. Pčele će uzimati onoliko koliko im je potrebno i od pčelara se očekuje samo da im pomogne u tome da povremeno dostavi svežu biljku kada ova svene. Za one koji žele da se više angažuju tu su sirup sa ekstraktom  ili prskanje čitave košnice dezinficijensom od vodenog ili alkoholnog rastvora soka belog luka. U svakom slučaju pčelama će se pomoći, a med iz ovako tretiranih košnica neće imati rezidua hemikalija.