Autor Ron Mikša

Prevod Tatjana Krunić

Monah je zvao svog psa: "Pempo!" "Pempo?" "Da," reče osamdesetdevetogodišnji sveštenik Otac Kelerin, "ime je dobio od reči Meh-pempo, što znači mleč. Našao sam ovog psa dok je još bio štene. Nije mogao da poraste, a i roditelji su mu bili mali. Zato sam ga hranio mlečom da vidim da li će početi da raste. I pogledaj ga sad, pravi je pas!"

Prošetali smo se sa monahom kroz manastirske vrtove, pored drveća smokve, akacije i bagrema. Pod ruku ga je držala Ester. Pempo je trčkarao oko košnica.

Pomoćnici oca Kelerina su dimili društva pod sivkastim nebom ranog oktobra. Mlađi asistent je pokazao na prilično punu i živu košnicu i na komadiće zlatno-žutog polena na nožicama nekoliko pčela koje su se borile da uđu kroz mali otvor na košnici. "Ovu, otvori ovu." Želeli su da svom posetiocu iz Kanade pokažu svoju najbolju košnicu.

Bili smo u južnoj Mađarskoj. Ovde, u gradu Segedinu, monasi su pre 500 godina osnovali manastir. Originalna drevna struktura još uvek postoji, mada je odolevala poplavama, i ratovima. Iza vekovima stare kamene ograde, među smokvama i akacijom, otac Kelerin je gajio svoje pčele. Gajenje pčela u centralnoj Evropi ima dugu i časnu istoriju. Iznenadila nas je činjenica da su prve košnice bile u vlasništvu crkava i farmera koji su ih prvenstveno zbog proizvodnje voska, a sam med je bio izvanredan i ukusan proizvod istog. Rimskoj katoličkoj crkvi su bile potrebne sveće, njih puno, i po dekretu Pape, morale su da budu pravljene od čistog voska. Pčele, med i pčelinji vosak postale su deo društvenog i kulturnog nasleđa ljudi u Mađarskoj. Danas nakon hiljadu godina od kada je uspostavljena država, postoji više košnica pčela u ovoj maloj zemlji nego što ih ima cela Kanada. I Mađarska je postala glavni izvoznik meda, sa hiljade tona koje se izvoze u Nemačku i Britaniju svake godine.

Otac Kelerin nije primitivan pčelar, ali je delovao veoma tradicionalno. Njegove pčele su preko cele godine bile na istom mestu, u košnicama debelih zidova što je održavalo toplotu i omogućavalo suv vazduh tokom hladne i vlažne zime u Segedinu. Koristio je pokretne ramove, ali mnogo dublje od standardnih severnoameričkih, i košnice su širile svoja legla na levo i desno, a ne na gore, kao što je slučaj kod nas u Kanadi. Pčelari sa blagim pčelama kranjske rase. One grade mala zimska legla i konzumiraju malo meda. I zaista me je iznenadilo što sam video oskudne zalihe preostale u košnicama kako se bližila zima. Međutim, mala društva su se brzo razvijala u proleće, i stvarala obilne populacije pčela koje će sakupiti višak sa cvetova bilja i drveća. Bagrem je ovde primarni izvor meda. Med je čist, blag i prodaje se po visokoj ceni. Može se uporediti sa našim najboljim medovima od deteline.

Pomislio sam da su monahove pčele veoma slabe. Ali, istu situaciju sam sreo i u pčelinjaku dr Jozefa Varnaia, koji se nalazio dva sata vožnje zapadno od Segedina. Na brdima bagrema i kajsije ovaj lekar je imao 245 košnica na svojoj farmi. I sve na istom mestu; kao i monah, ni on nije selio svoje košnice, pa mi i njegova društva nisu izgledala da nešto obećavaju.

Ali bio je tek oktobar.

"Od njih svaka može da donese 50 kilograma," Dr. Džou je rekao Ester. Ona je imitirala njegov mađarski. Bio sam sumnjičav. To je sto funti. Dr Džou je video skeptičnost na mom licu. "Stvarno," rekao je dr Džou. "Prošle godine je bilo 30 kilograma, a pretprošle 70. I to sve od ovog drveća." Izvukao je ram i videlo se nekoliko raštrkanih ćelija zdravog poklopljenog radiličkog legla. Još uvek nisam mogao da verujem da su ove pčele davale sto funti meda u proleće, a kamo li da su mogle da prežive zimu.

Doktor je onda mahao rukama pokazujući hiljade jutara bagrema. Njegova farma na kojoj je pčelario iz hobija se nalazila uz omanju planinu. Ispod farme nalazila su se drva bagrema procvetala tri nedelje pre ostalog drveća na toj planini. To drvo je divno. Lovel ga je opisao kao biljku koja daje male količine meda i to samo tokom deset dana svakog maja. Ali, nisu svi tako rekli. Mek Gregor kaže da bagrem daje dve hiljade funti meda po jutru, pod povoljnim vremenskim uslovima. Ovo drvo je uvedeno u Evropu iz Amerike, a u Mađarskoj ima jako pogodne vremenske uslove. Sa 5.000 jutara bagrema na dve milje od košnica dr Džoa, potencijalan usev je iznosio milione funti.

Ali koliko je jako društvo? "Dajem im puno šećera, na tone," rekao je doktor. "Ima puno polena u rano proleće."

Proučavao sam malu žičanu ogradu koja je ograđivala košnice sa pčelama. Ona nije mogla da spreči najezdu crnih medveda. "Ova ograda služi da ne dozvoli pristup ljudima," rekao je dr Džou.

"A šta je sa medvedima? Mora da imate problema sa medvedima jer ste okruženi šumom."

"Ne, nikada nismo imali problema sa medvedima."

"Zar ovde nema medveda?"

"Da, ima ih," rekao je dr Jozef Varnai, "ali u Mađarskoj ih sve držimo u zoološkim vrtovima!"

Ne drže svi Mađari svoje košnice na istom mestu svake godine. Kada smo se vratili u Segedin, svratili smo na prodavnicu pčelinjih proizvoda Blazinskih. Radnju je vodila starija gospođa Blazinski. Njen sin koji je bio pčelar treće generacije te porodice, kamionima je prevozio 400 košnica širom cele zemlje, i tražio dobru ispašu. Koristili su standardne Langstrot košnice a jednospratna društva su ručno pomerali i nadgledali svaku novu lokaciju. U svojoj maloj radnji prodavali su mahom po kilogram meda po kupcu.

Ester i ja smo gledali medove: bilo ih je od bagrema, lipe i mešanog divljeg cveća. Većina kupaca je uzimala visoko cenjeni i skuplji med od bagrema, a jedan gospodin je uzeo četiri velike tegle relativno jeftinog meda od raznog cveća.

Uz zidove male radnje bile su poređane staklene tegle i plastični medvedići puni zlatno-žutog meda. Sve je, uključujući posude sa polenom, bilo označeno etiketama na kojima su pisali izvor, lokalitet i godina proizvodnje. poput finih vina. Ovi ljudi su proizvodnju i konzumiranje pčelinjih proizvoda shvatali prilično ozbiljno.

Vrhunac posete pčelarima u Mađarskoj je poseta Nacionalnom muzeju pčelarstva u Gedelueu, nekoliko kilometara istočno od Budimpešte. Lociran u botaničkom parku pored Pčelarskog istraživačkog centra, muzej je sagrađen 1983. godine povodom Međunarodne konferencije Apimondije koja se te godine održala u Budimpešti. Pre nego što smo pošli u obilazak muzeja, Ester i ja smo prošli kroz laboratorije.

"Ovde merimo venski sklop krila," Žuža je rekla dok je pokazivala lenjirom preko velikog projekcionog mikroskopa. "Ovako znamo da li mađarski pčelari proizvode čiste kranjske matice ili ne." Pomerala je lenjir za merenje nekoliko puta, mereći njime uvećane pčelinje venske sklopove. Žuža je beležila. "Ukoliko uzorak nije kranjska, uzgajivač matica ne dobija dozvolu da prodaje matice. Želimo da tu vrstu pčela održimo čistom što je više moguće u našoj zemlji."

Mlada naučnica je objasnila kako se pčela kranjske rase razvila u Austriji, Sloveniji i Mađarskoj. Ona je bila domaća pčela za ovaj deo sveta, adaptirana na lokalnu klimu i smatrala se savršenim insektom za proizvodnju meda u Mađarskoj. "Ona dobro prezimljava u malim populacijama, veoma brzo gradi u proleće i najnežnija je od svih pčela". Osetio sam nešto poput nacionalnog ponosa pomešanog sa ekonomskom spretnošću.

"Pčele, pčelarenje. Oni su nam veoma važni," rekla je Žuža. "Znamo da nam je potrebno oprašivanje za suncokrete, voće, a čak i za našu detelinu. Ali takođe imamo puno ljudi koji vole pčele i drže ih. U Kanadi živi tri puta više ljudi. Ali kod nas još uvek ima više pčelara. Ovde, u Mađarskoj, 16.000 pčelara drže pčele. A naša zemlja je mala." Znao sam kako je Mađarska mala danas. Potrebno je samo par sati da se kolima pređe zemlja, ili od severa do juga, ili od istoka do zapada. Po površini Kanada je 100 puta veća od Mađarske. Ali, u Mađarskoj ima oko 600,000 košnica pčela - grubo rečeno ih ima isto toliko u Kanadi. "Izvozimo mnogo meda, 10.000 metričkih tona svake godine, a naši ljudi konzumiraju mnogo više od toga, tako da je proizvodnja veoma visoka."

Zadržali smo se u kancelariji direktora. Među staklenim ormarima nalazile su se hrpe američkih pčelarskih žurnala, britanskih pčelarskih žurnala, kao i hiljade tehničkih pčelarskih priručnika. Ispričali su nam istorijat laboratorije i njenu ulogu danas.

"Sve je počelo dozvolom od vladara u 19.veku. Dodeljeno je hiljade hektara za botaničku studiju o biljkama koje su korisne za pčelu", rekla je Žuža. "Danas je to zemljište mnogo manje i imamo nekoliko košnica koje koristimo za ispitivanja. Ali testiramo i bolesti. I dajemo dozvole uzgajivačima pčela. Takođe vodimo dobrovoljačku bazu podataka o pčelarima i pčelinjacima, tako da možemo da upozorimo ljude kada se može očekivati tretiranje useva prskanjem u poljoprivredi. Takođe obaveštavamo pčelare o vremenu cvetanja, tako da oni mogu da premeste svoje pčele na nova mesta u različito doba godine. A sada možemo da pođemo u muzej."

Iz laboratorija smo pošli u šestougaonu zgradu u kojoj se nalazilo mnoštvo starih košnica i pčelarskih alatki. Rane vrcaljke, slične onima koje su pronađene 1865.godine u ovom delu sveta, su se nalazile pored sunčanog topionika voska. Mnogo vrsta košnica - Đerzon, Huber, Langstrot - bile su poređane po podu. Slikali smo i košnice i opremu za naš sajt na internetu. U jednom trenutku smo videli hiljadugodišnji razvoj evropskog pčelarenja. Od pletene košnice do drvene. Od nepokretnih ramova do potpuno novih društava. I tamo negde, među starim izloženim košnicama, video sam košnice istog stila kao one koje je koristio monah, otac Kelerin, za svojih dvadesetak rojeva.

I istorija, i sadašnjost, sve u jednom trenu. Čak i danas neki pčelari koriste slične košnice u praksi, i to baš oni koji vole pčele i tradiciju. I bio je to kraj naše nezaboravne posete Mađarskoj.