13. 01. 2004.

Jedan vek sa varoom

U Pragu, više od 15 hiljada kilometara daleko od početne tačke puta, zabeležena je 1970. godine, a u tadašnju Jugoslaviju ulazi preko bugarske granice 1976. godine. Tu je u okolini Dimitrovgrada utvrdjuje doajen naše veterinarske nauke profesor Dr Miroslava Lolin.

Možda će nekome delovati ironično kada se kaže da smo nedavno ušli u jubilarnu godinu. Jubilej nije naročito lep, pošto se ove, 2004. godine, navršava ravno jedan vek od kada je veliki istraživač A. C. Oudemas otkrio i opisao do tada nepoznatu grinju koja je parazitirala na indijskim pčelama Apis cerana. Bilo je to na indonežanskom ostrvu Javi u Indijskom okeanu, gde su ova dva insekta ostvarila neku vrstu suživota, trpeći jedan drugog. Grinja je napadala samo trutovsko leglo, a pčele su same uspešno održavale broj parazita na nivou koji im nije smetao. Pošto ove pčele nisu bile posebno pogodne za intenzivno pčelarenje, sve je ostalo na nivou naučnog otkrića koje nije posebno uzbuđivalo uzgajivače. Grinja je dobila nučni naziv Varroa jacobsoni Oudemans i pala u zaborav. Ali, samo privremeno, dok se nije obrela na novom domaćinu, evropskoj pčeli. To se dogodilo u vremenima prve polovine prošlog veka, kada su dva velika ratna vihora opustošila planetu. I varoa je takodje krenula u osvajački pohod, nažalost za razliku od poraženih osvajača veoma uspešno. Širenjem produktivne evropske pčele u druge krajeve, ginja pronalazi za sebe pogodnijeg, bespomoćnijeg domaćina, nenaviknutog na nju i nespremnog da joj se odupre.

Brzina prodora varoe bila je različita. Sa Jave prenosi se na Japan, udaljen oko 5000 kilometara preko Pacifika, da bi se potom širila preko Kine i ogromnih prostranstava bivšeg Sovjetskog saveza do Evrope, pre svega Bugarske. U Pragu, više od 15 hiljada kilometara daleko od početne tačke puta, zabeležena je 1970. godine, a u tadašnju Jugoslaviju ulazi preko bugarske granice 1976. godine. Tu je u okolini Dimitrovgrada utvrdjuje doajen naše veterinarske nauke profesor Dr Miroslava Lolin. Ona kasnije piše «Pojava Varroa jacobsoni u pčelinjim društvima u našoj zemlji uznemirila je pčelare praktičare, koji danas mnogo više pažnje poklanaju pregledu zdravstvenog stanja pčela, pa i mnogim parazitima koje nalaze u košnicama» .

Dakle, grinja je stigla i kod nas, na Katedri za zarazne bolesti Veterinarskog fakulteta u Beogradu dokazana je 12.novembra iste godine, i od tada se slobodno širi uništavajući društva širom zemlje, pomognuta neobaveštenim pčelarima, tada još nemoćnim da joj se suprotstave. Decenije su prošle od tada, ušli smo u novi vek, a ova borba se i dalje vodi. Različitim sredstvima, tehnikama, sa manje ili više uspeha ali još uvek je varoa ta koja ne odstupa, prilagodljiva, agresivna, naizgled neuništiva.

Širenju pčelinjih parazita, pa i varoe, u mnogome doprinose migracije pčelinjaka tokom sezone intenzivnih paša. Na prostorima gde se mahom stacionarno pčelari širenje je sporije; velike seobe kakve se prvenstveno radi oprašivanja useva vrše u Americi pogoduju njihovom brzom širenju. Tako se, na primer, jedan drugi parazit, trahejna grinja (Acarapis woodi), u engleskom govornom području poznata kao tracheal mite medonosne pčele, izuzetno brzo širila. Podaci govore da je u Sjedinjenim Američkim Državama prvi put pronadjena u Teksasu jula 1984. godine, da bi je već narednog meseca bilo 740 kilometara dalje u Luizijani, a u države Florida, Severna i Južna Dakota, Njujork i Nebraska, udaljenim preko 2000 kilometera stiže već u oktobru mesecu iste godine. I širenje varoe je na tim prostorima bilo takodje vrlo brzo, mada je njena pojava u prvo vreme obeshrabrivala pčelare da vrše seljenja. Pretpostavlja se da je uneta ilegalnim uvozom matica.

Za varou se danas može slobodno reći da je kosmopolita: pronadjena je u Indoneziji 1904, Singapuru 1951, Sovjetskom savezu 1953, Severnoj Koreji i Filipinima 1963. Brzo se proširila po NR Kini 1965, Indiji, Hong Kongu i Vijetnamu 1966, Rumuniji 1975, Poljskoj 1976, Madjarskoj 1978, Grčkoj i Turskoj 1979, Libanu 1980. i tako redom. Prirodnim kretanjem, putem rojeva, prelaskom sa pčele na cvet pa na drugu prčelu, brzina prenošenja joj je mala, svega četiri do šest kilometara godišnje. Uz intenzivnu tehnologiju, seljenjem invandiranih pčelinjaka, putem paketnih rojeva i distribucijom takvih matica, izvanredno brzo se proširila.

Jedan vek nauka poznaje ovog insekta, ne mnogo manje vremena pčelari se bore protiv njega; da li će ga pobediti ili će se morati da prihvate da pčelare uz njega, pokazaće narednih stotinu godina.

Dejan Kreculj
www.medija.netfirms.com
pcelicamaja@myrealbox.com